Inana

Odrastam u vremenu kada su ideali i idoli potrosna roba, kada nakon par sati ljudi menjaju misljenje, ne jer su ubedjeni u drugacije vec jer im to odgovara. Bilo je vreme, ja ga ne pamtim najbolje, kada nismo znali kome da verujemo, kome da se priklonimo, koga da pitamo. Da li se ista bitno promenilo od tada? 

     Ako je neko priznat, da li to znaci i da je u pravu? Ako nekog postuju, da li to znaci i da je zasluzio?Ilimozda jer ima? Moze li neko da opstane a da se ne slazu s njim? Volim Partizan, moram li da mrzim Crvenu Zvezdu? Slusam Corbu, treba li da idem Kostunici na miting?  A mnogi upravo to i rade.. 

     Prepoznatljivost donosi i to da se mnogi ugledaju na tebe. A cime si to zasluzio? Ko odredjuje kriterijume dobrog i loseg, ukusnog i neukusnog, ko pise, po kome se svet meri? Onaj strah od samoce je toliko veliki da se stapamo sa sredinom guseci svaku mogucu razliku u nama. A onda pitanje, po kome se mi to razlikujemo?  

     Koliko dugo mozemo da lazemo sebe da volimo bas to, da zelimo bas to, da osecamo bas to? Koliko dugo nam treba da zaista shvatimo makar delic sebe?Ilije to vecno utapanje i nametnuti kriterijumi dovelo do toga da mi vise ne postojimo. Da postoje samo obrasci po kojima zivimo, neki su prihvatljivi, neki ne. Ali opet stoji pitanje, kome prihvatljivi?

 Sada kada je robovlasnistvo ukinuto, ostaje mi pitanje: A sta smo mi? Hiljade ljudi su u istom ako ne i u gorem, polozaju kao i pre dve hiljade godina neki robovi bez prava, bez slobode. Mozda  je njima bilo bolje, oni su znali da su robovi, da oni ne upravljaju svojim zivotom. Mi se ponasm ko Pavlovi psi, na prvo zvono skacemo i trazimo naviknuti na jednolicnost.

   U svetu gde informacije vrede mnogo, dezinformacije vrede jos vise. Reci nekom laz a da on poveruje vise nije tako tesko. Mnogo je teze reci istinu i ocekivati to usto. Zato ljudi valjda i ne pokusavaju da reaguju, zato vise niko i ne misli svojom glavom. Neko je jednom nacrtao coveka sa televizorom umesto glave, misleci pritom da je terlevizija njegov prozor u svet. Ni sam nije svestan koliko je bio u pravu, ali iz pogresnih ubedjenja. Umetnost laganja je naterati coveka da ti veruje i kada govoris istinu.

   Interesi su ono sto pokrece svet. Ne potrebe, interesi. Potrebe su samo nagoni koje sve vise i izbegavamo, ono sto ocigledno moze i da se preskoci. Otkriti neciji interes znaci otkriti njega. Zato je i toliko prokleto lepo prikazivati se da si nesto sto nisi. 

   Svuda oko nas je samo prica o sexu. Ono sto bi trebalo da stoji iz toga je reprodukcija. Ono sto treba da stoji kao posrednik je uzbudjenje. Moc je najveci afrodizijak. Znanje je moc. Znanje je baratanje informacijama.

   Ne treba mi velika medijska kuca da bih eksperimentisala Teorijom igara. Ne treba ni da se baci udica, dovoljno je prepoznati znake i cekati. Ukoliko reakcija i izostane, mali udar na ego, pritisak, i eto rezultata. Nikada se ne zna sta ce se desiti ali jedno je sigurno, nista necu ostaviti neiskorisceno. Ovde najvise stradam ja. Ali, hej! Pa to je valjda ono sto sam i ocekivala

Uzasan dah se sirio, zadah. Vlaga pomesana sa starim okrecenim plafonom. Mozda je i po koji mrtav pauk ili kakva buba ucestvovala u kreiranju ovog mirisa. Tisina. Cuje se pucketanje svece, kapljanje voska. Pada na staru musemu, bledu i punu nekih rupa, otisaka noza ili vec cega. Stare tapete, one kakve se vidjaju u hodnicima opstina, domova zdravlja. Suve, ispijene, sa mrljama krvi komaraca. Nemaju sara ali svetlost cini da se na njima odigrava jedan nov zivot. Nov kada stari vec odlazi.

   Treba biti tu, kraj uzglavlja. Osluskuje disanje. Skripi. Da li je to dobro? Nema sada koga da pita. Pogled pada na grudi. Dizu se i spustaju. Dizu a onda podrhtavaju. Skripi. Da li je to lose? Ruka sama krece ka lavoru. Voda je hladna a krpa vruca. Stiska je i oseca kako joj se zile naprezu, krv zeli da izadje. Treba staviti na celo, tako kazu. Nema sada koga da pita.

   U pocetku je bilo tesko, bolno. Nije lako pomiriti se sa istinom niti sa doktorima. Rekli su, jos malo, mozda mesec, dva, mozda i godina. U pocetki je plakala. Sad je samo umorna.

    Pogled sa grudi ide na zid. Je li ono mrlja? Ono je neko nacrtao?  Cvet? Ne,nije… Devojcica, da. Nosi korpicu. Ne,nije korpica. To je torba. Ma ne… To je zena. Eno ono je dete, drzi ga za ruku. Ili mozda nije…? Skuplja oci, sada je samo tanka linija izmedju trepavica. Najednom ih siri. Okre ce se krevetu. Skripi. Papir. Ruka krece, stvara linije uspravne, kose.. 

    Skripa postaje jaca toliko da joj bol para usi. Ustaje i obara lavor sa vodom. Voda curi, sliva se, kapi padaju na zut pod, nestaju medju daskama. Tisina. Ne skripi. Ne dizu se. Na podu stoji papir, pokvasen, slova se razlivaju u suze. Razaznaje se stih:

                         Sedimo na ponoru

                         Ti I ja

                         Gledam u tamno

                         Ti se smejes

                         Cujem ti dah

                         Osecam reci

                         Ti me guras

                         Ja se smejem.

Kako da priznam sebi da sam prizemna, niska, malogradjanska osoba? Kako da se nosim sa cinjenicom da procenjujem ljude kroz najmizernije kriterijume? Ja koja se tolliko borim protiv podela i diskriminacije, protiv osudjivanja i nerazumevanja. Kako da pogledam sebe u oci i kazem: da, ti vidis ljude tako.

  Mozda je to zaista nacin. Mozda nista nema lose u procenjivanju. Mozda je samo nas lazni moral to preokrenuo. Ali to samo znaci da sam i ja upala u kolotecinu. U lazno skrivanje prljavih misli pod velom pravde. 

  Ko je iskreniji: onaj ko otvoreno kaze da mu nesto smeta i da nesto hoce, ili ja koja iz pristojnosti utucavane godinama mislim na neko postenje?  Da li je sponzorusa postenija od neke seljancice koja bi rado sve to sto ova ima, ali i da zadrzi cednost i naivnost. Kako da se svrstam kad ni razliku ne umem da napravim?

   I kako sama sa sobom da rascistim? Da li sam ja takva kakva ne zelim da budem, ili se samo pravim da ne zelim, jer, one godine utucanosti su dale nekog efekta. Da li iko ume da napravi razliku, da li je iko nacisto sa onim sto zeli? 

  Da li ja zaista trazim finog ili  nemilosrdog? Da li je meni vaznije sta ima u dusi, glavi, na telu, u dzepu? Mnogo bi mi lakse bilo kada bih konacno bila sigurna, sta ja dodjavola zelim od njih.

  Da me vole? Da ja njih volim? Da su pametni? Da su glupi? Da razumeju moje pisanje ili da razumeju moje govore?

  I onda opet pitanje: ko sam ja? Ova koja pise, koja ubija i slama, koja stiti i trazi ideale, ili ona koja masta o kucici i cvecu, ili ona koja zeli mnoogo i vise.

  A mozda sam sve. Samo sto ja ne mogu da budem sve njima, moram da se odlucim za jednu. A to je pretesko. Ukoliko vidim ko sam, nestace deo mene.